Čovek koji je opevao Nišku Banju i zauvek je sačuvao od zaborava

Postoje pesme koje nadžive svoje autore i postanu deo identiteta jednog grada. Toliko se odomaće među ljudima da se vremenom zaboravi ko ih je napisao, ali stihovi nastave da žive. Upravo takva je pesma „Niška Banja, topla voda“, neformalna himna Niške Banje i juga Srbije, koju već decenijama pevaju generacije. Iza tih stihova stajao je Dušan Cvetković, među Nišlijama poznatiji kao Čika Duca – glumac, reditelj, dramski pisac, operski pevač i pesnik.

Priča o Čika Duci neraskidivo je povezana sa Niškom Banjom, mestom koje je odavno prevazišlo ulogu poznatog lečilišta. Njene aleje, parkovi i lekoviti izvori decenijama su bili okupljalište umetnika, putnika i boema, a upravo je taj duh juga Srbije postao inspiracija za pesmu koja je pronela ime Niške Banje daleko izvan granica Srbije.

Rođen u Nišu početkom 20. veka, Dušan Cvetković od najranijih dana pokazivao je sklonost ka umetnosti. Iako je poticao iz zanatlijske porodice, izabrao je potpuno drugačiji životni put. Kao mlad postao je član kulturno-umetničkog društva „Abrašević“, a potom ga je istorija, kao i mnoge njegove savremenike, odvela u Balkanske ratove i Prvi svetski rat. Put ga je vodio preko Albanije do Bizerte, gde je u Srpskom vojnom pozorištu ostvario svoje prve glumačke uloge.

Po završetku rata vratio se u Niš i nastavio život na sceni. Tokom bogate karijere glumio je, režirao, pevao i pisao, nastupajući širom tadašnje Jugoslavije. Ipak, najveću slavu donele su mu reči koje su postale deo narodnog pamćenja. Pesma „Niška Banja, topla voda“ nije bila samo priča o jednom mestu, već o načinu života, vedrini, ljubavi, humoru i južnjačkom meraku koji su oduvek krasili ovaj kraj.

Čika Duca nije bio umetnik jedne uloge niti jednog talenta. Tokom života napisao je čak 57 pozorišnih komada, u kojima je sa mnogo topline i duhovitosti prikazivao svakodnevicu ljudi sa juga Srbije. Njegovi junaci govorili su autentičnim niškim, leskovačkim i vranjskim dijalektom, zbog čega su njegove drame predstavljale vernu sliku jednog vremena, njegovog jezika i mentaliteta.

Pored pozorišta, ostavio je dubok trag i kao operski pevač i reditelj. Njegov glas godinama je odjekivao pozorišnim salama i radio-programima, dok je svojim predstavama i pesmama uspevao da publici približi duh juga Srbije na način koji je bio iskren i prepoznatljiv.

Ni odlazak u penziju nije značio kraj njegovog stvaralaštva. Narodno pozorište u Nišu obeležilo je jubileje njegovog umetničkog rada, odajući priznanje čoveku koji je gotovo ceo život posvetio kulturi svog grada. Pisao je do poslednjih godina života, ostavljajući iza sebe bogato književno i pozorišno nasleđe.

Kada je preminuo 1978. godine, iza njega nisu ostali samo pozorišni komadi i arhivski zapisi. Ostala je pesma koja je nastavila da živi svojim životom. Danas gotovo da nema proslave, kafane ili veselja na kojima se ne mogu čuti stihovi „Niška Banja, topla voda“, iako mnogi koji ih pevaju ne znaju ime čoveka koji ih je napisao.

Možda upravo u tome leži najveća vrednost Dušana Cvetkovića. Nije stvarao da bi ostao zapamćen po svom imenu, već po emociji koju će njegove reči buditi kod ljudi. Zato je njegovo delo postalo mnogo više od pesme – postalo je simbol jednog kraja, njegovog duha i načina života.

Dok god se u Niškoj Banji budu pevali stihovi koje je napisao Čika Duca, živeće i uspomena na čoveka koji je jednostavnim rečima uspeo da zauvek sačuva dušu juga Srbije.

Projekat Ljudi i priče je realizovan uz podršku i sufinansiranje od strane Gradske uprave za socijalnu i porodičnu zaštitu, obrazovanje, kulturu i sport Grada Niša, čija je podrška omogućila snimanje i emitovanje , kao i ostvarenje svih planiranih ciljeva projekta.